Bilo je obično veče. Učenica iz srednje škole sedela je za radnim stolom. U ruci sam držao običnu plastičnu kocku — onu školsku, iz kompleta za “Čoveče, ne ljuti se”. Hteo sam da joj pokažem osnovne pojmove verovatnoće. Da dokažem da šestica „nije lak plen”.
— Hoćeš da probamo? — upitah uz osmeh.
— Hajde. — rekla je odlučno, gotovo kao izazov.
🎲 Prvo bacanje — šestica.
Tišina. Pomisao: slučajnost.
🎲 Drugo bacanje — šestica.
Atmosfera u sobi postaje čudna. Niko ne diše. Nije valjda?
🎲 Treće bacanje — još jedna šestica.
Ne trepće se. Čudan neki osećaj.
Zrak svetlosti pada tačno na kocku kao reflektor na scenu.
Da li nas neko posmatra? Ili… neko upravlja?
🧠 Granica između igre i nečeg dubljeg — upravo je pređena.
Kocka više nije samo igračka.
Ona je poruka. Ili ogledalo. Ili izazov.
U sobi je postalo tiše nego što je trebalo da bude.
Učenica me je gledala širom otvorenih očiju, kao da pokušava da odgonetne šta se upravo dešava. Nije se smejala. Nije ni pitala ništa.
— Hajde još jednom, — rekla je bez imalo šale.
Bacio sam i četvrti put…
Kocka se okretala sporije nego inače, kao da je znala da je posmatrana —
i… nije pala šestica. Odahnuli smo.
Ne znam zašto, ali osećao sam da se nešto pomerilo u njoj.
Kao da je, na trenutak, poverovala da broj nije samo broj.
Da možda postoji veza između misli i slučaja.
Da možda… možemo da nateramo stvarnost da poklekne.
📜 Kasnije sam, iz radoznalosti, pokušavao sa sopstvenim eksperimentima.
Moja ćerka se trudila da predvidi broj pre bacanja — skoncentrisano, ozbiljno.
Nije bilo čuda, ali bilo je trenutaka koji su delovali… čudno tačni.
🧠 Naravno, znam šta kaže statistika.
Znam šta je iluzija uzorka. Znam šta je regresija ka sredini.
Ali onaj trenutak sa tri šestice zaredom —
onaj pogled i ona tišina — to neću zaboraviti.
Možda se EV++ baš tu rađa.
Ne u dokazima.
Već u napetom trenutku između ponavljanja i neverice.
Između slučaja i odluke.
🎲 Tri šestice. Nisu ni dobre, ni loše. One samo jesu.