Razmišljanja

Testiranje statističkih hipotza, zadatak – primer iz prakse

EV++ nije samo igra bacanja dinara i kocke.
Ozbiljna statistika stoji iza mnogih naših odluka.

Bilo je obično veče. Učenica iz srednje škole sedela je za radnim stolom. U ruci sam držao običnu plastičnu kocku — onu školsku, iz kompleta za “Čoveče, ne ljuti se”. Hteo sam da joj pokažem osnovne pojmove verovatnoće. Da dokažem da šestica „nije lak plen”.

Nekada sam pokušavao da rešim jedan naizgled banalan problem.
Pred sobom sam imao predmet koji je svima poznat — svi ga uzimaju zdravo za gotovo. Izgleda jednostavno. Nema šta da se vidi, osim ako ga ne ogrebeš. Tako su mi rekli.Ali ja nisam bio zadovoljan tim odgovorom.

Postoje dve vrste otpora prema EV++ filozofiji. Jedan dolazi iz neznanja, drugi iz prevelikog znanja.

Niko se nije rodio sa znanjem verovatnoće. Kada se dete rodi, ono automatski diše. Mnoge životinje već u prvim minutima života staju na noge. To su urođene sposobnosti – instinkti.
Ali matematika? Ne dolazi s rođenjem. Matematika se uči. I ne samo ona – verovatnoća kao njen deo zahteva još veću svest.

To je osećaj da upravljamo ishodima koji su u stvarnosti slučajni, nepredvidivi ili potpuno van naše moći. Psihološkinja Ellen Langer je još 1975. godine definisala ovaj fenomen, pokazujući kako ljudi često veruju da imaju uticaj — čak i kada ga nemaju.

Vežbanje zadataka je možda najčistiji primer EV++ filozofije u svakodnevnom životu.

U životu i matematici, verovatnoća nam pomaže da ocenimo šanse.
Nema garancije za ishod — ali ima logike u brojevima.

+EV (positive expected value) znači da je tvoj potez vremenom isplativ.